Dok se javnost bavi Srbijom, Aleksandrom Vučićem, studentima, političkim previranjima i dvotrećinskim većinama, jedna mnogo tiša, ali znatno važna vijest ostaje neprimjećena. Opstanak privrede u Srpskoj je na staklenim nogama. Malim privrednicima i preduzetnicima su se i te noge polomile. Najavljeno povećanje plata bez smanjenja poreza i doprinosa biće poslednji ekser u sanduk privrede Srpske.
Malo pojašnjenje za sve one koji se ne bave ekonomijom u Srpskoj. Najniža plata se obračunava prema stručnoj spremi. Trenutno za NK radnike iznosi 1000 KM, za radnike sa trogodišnjom srednjom stručnom spremom 1050 KM, četvorogodišnjom stručnom spremom 1100 KM, viša stručna sprema 1350 KM i visoka stručna sprema 1450 KM. Poreska olakšica od 50 maraka postoji za prve dvije kategorije, a obično oni koji zapošljavaju NK radnike imaju i najveće dobiti, pa tu nema logike. Navedeni iznosi su oni koje poslodavac plaća radnku, plus topli obrok i prevoz. Na ove iznose poslodavac plaća poreze i doprinose državi. Dakle ako Vam je plata 1000 KM, poslodavac plaća još 476, 23 KM državi, ako Vam je plata 1450 KM, poslodavac daje državi 795, 90 KM i to je ono što niko od radnika i ne vidi.
Realni sektor puni budžet iz kojeg se finansiraju plate državnim službenicima. Dakle, redovnim plaćanjem poreza i doprinosa obezbjeđuje se i stabilnost budžeta. Na kraju svake godine, ekonomsko socijalni partneri pregovaraju o najnižoj plati, pa je tako i ove godine. Nije više stvar pregovora, odliv radne snage je veliki, tako da malo ko i radi za minimalac u Srpskoj. Radnika treba platiti, vrijednog, dobrog i poštenog radnika treba zadržati. Ali nije samo stvar volje, stvar je i države!
U poslednjih godinu dana zatvorilo se preko 3000 preduzeća u Srpskoj, što je za 50 % više nego prethodne godine. Njihovo zatvaranje ne prati velika politička konferencija. Nema vanrednih emisija, nema dramatičnih naslova, nema višednevnih rasprava. Jednog dana samo se spusti roletna na maloj radnji, ugasi porodični posao ili zatvori firma koja je godinama zapošljavala nekoliko ljudi. A iza svake takve roletne ostaju porodice, neisplaćeni računi, izgubljena radna mjesta i ljudi koji su pokušali da žive od vlastitog rada.
Za velika preduzeća veća plata možda predstavlja stavku u finansijama. Za malog preduzetnika, koji zapošljava dvoje, troje ili petoro ljudi, ista odluka može biti razlika između opstanka i zatvaranja. I upravo tu dolazimo do suštine problema. Ne može se stalno povećavati trošak rada, a istovremeno očekivati da mali biznisi beskonačno pronalaze novac kojeg nema.
Poslodavci sa kojima sam razgovarala često kažu da nije problem da kompletan iznos bruto plate koju sada plaćaju daju radniku. Jasno mi je i da država ne može preuzeti sve na sebe i odreći se potpuno nameta, ali da li može napraviti olakšice bar prema dobiti poslodavca. Da li država može napraviti analizu dobrih poslodavca, malih privrednika koji decenijama redovno plaćaju svoje namete, imaju dobit na nivou jedne plate i pomoći takvim poslodavcima, smanjiti namete koje zagarntovanu idu radniku. Jer vrijedniji su državi stotine malih privrednika koji su redovne platiše, nego jedan veliki koji poreze i doprinose ne plaća. A svi znamo da ih ima.
Zato bi trebalo razmotriti sistem olakšica koji bi uvažavao veličinu preduzeća, broj zaposlenih, ostvarenu dobit i stvarnu sposobnost poslodavca da podnese nove troškove. Takav sistem morao bi imati jasna pravila i kontrole. Cilj ne smije biti da se štite oni koji zarađuju mnogo, a radnicima daju malo. Cilj mora biti da se sačuvaju oni koji pošteno posluju, ali više nemaju prostora za nova opterećenja.
Neće se svi ugasiti odjednom. Prvo će prestati zapošljavanje. Zatim će se odustajati od ulaganja. Neki će smanjivati broj radnika. Drugi će poslovanje preseliti u sivu zonu. Treći će jednostavno zaključati vrata.
Republici Srpskoj potrebne su veće plate. Ali su joj jednako potrebni i ljudi koji te plate mogu da zarade i isplate. Potrebna joj je privreda koja raste, a ne privreda koja preživljava od jednog do drugog nameta. Zato pitanje nije treba li radnicima povećati plate. Pitanje je zašto se uz svako povećanje plata istovremeno ne govori i o smanjenju tereta onima koji ih isplaćuju. Jer bez poslodavaca nema radnih mjesta. Bez radnih mjesta nema doprinosa. Bez doprinosa i poreza nema stabilnog finansiranja budžeta. A bez zdrave privrede, svako obećanje o većim platama prije ili kasnije ostaje samo politička poruka.
Jelena Bojanić/Tragmedia
