Перо Тунгуз, један од вођа српских херцеговачких устанака против турске и аустроугарске власти, велики је српски јунак и страдалник, али и свједок борбе српског народа за слободу и уједињење, рекла је Срни његова праунука Наташа Глигорић.
Тој борби, додала је она, овај великан је посветио живот, од младости до старих дана, па је чак у 76. години живота прешао Албанију пјешке.
Живот славног харамбаше, са данашње тачке гледишта, био веома жив и узбудљив. “Не знам где бих направила паралелу ко би данас од савременика живео такавим бурним животом”, рекла је Наташа, дипломирнаи економиста, која живи и ради у Београду у Контроли лета Србије и Црне Горе, а баштини насљеђе славног претка.
Глигорићева сматра да је Перо имао Божији благосов да траје у једном бурном времену и да буде учесник и Невесињске пушке и Улошког устанка и Великог рата.
“Перо Тунгуз је истовремено и свједок континуитета борбе српског народа за слободу и своје уједињење на овим просторима, а све то је имало своју цену, јер је био велики страдланик, као и сви Срби тог доба”, истакла је Наташа.
Она је у у част свом прадједу организовала и изложбу о његовом животном путу од Невесињске пушке до пробоја Солунског фронта.
У Перином животу је, додаје, било много тамновања, путешествија, његов живот од Невесиња до Солунског фронта био је пун авантура, које су биле на ивици страдања, а куриозитет је да је Перо у 76. години живота учестовао у маршу страдања, односно проживио је албанску голготу.
Користећи богату породичну архиву и породично предања, које се преноси из генерације у генерацију, Наташа покушава да од заборава сачува Перино и насљеђе породице Тунгуз-Перовић, гдје су директни Перини потомци добили по њему презиме Перовићи.
Много података нашло се и у књигама њеног дједа, једног од Периних синова Данила Тунгуз-Перовића, француског ђака, који је студирао историју и географију у Дижону и Греноблу, а писац је многих књига из области историје и књижевности.
Данилов рођени брат Радован Тунгуз Невесињски докторирао је филозофију у Бриселу, а и сам је књижевник и стваралац.
“Поред толико мушких потомака, вероватно Перо не би ни помислио да ће једног дана хроничар породице бити праунука, која ће да преноси историју породице”, навела је Глигорићева.
Перо Тунгуз је рођен 1840. године у Сливљима, од оца Лазара, трговца и мајке Марије, домаћице, у породици поријеклом из Пиве. Неко вријеме је живио у Никшићу, па у Трстенику у Србији, гдје је и умро 1919. године, а кости су му накнадно пренесене у Невесиње.
Перина праунука Наташа каже да се гроб Пере Тунгуза, херцеговачког харамбаше и сердара невесињског и загорског, налази на висоравни Морине, на херцеговачког Тибету, како је називају, на једном од врхова, односно на брду Јакомиру, код Невесиња.
Ту је, како је навела, 1966. године Перин син Данило пренио посмртне остатке свог оца.
“Томе се противила комунистичка власт у Невесињу. Претпоставка породице је да је ипак Данило остварио своју намеру и да се посмртни остаци Пере Тунгуза налазе на Јакомиру. Његова жеља је била да буде сахрањен на месту одакле се шири велико имање породице Тунгуз-Перовић, које је он стекао захваљујући својим ратним заслугама”, испричала је Наташа.
Додала је да је то имање, нажалост, 1946. године одузето породици и никада није враћено.
Агенције
