Пише мр Нада Поњевић, професор српског језика и књижевности
“Наша земља носи у себи дубоке ожиљке вишевјековних страдања, насталих искључиво због тога што смо Срби — народ који је кроз историју много пропатио због своје идентитетске одреднице. Никад нисмо освајали туђе, али смо крвљу бранили своје: вјеру, језик, гробове и завјете. И сваки пут кад су мислили да смо нестали – васкрсавали смо из пепела. Међутим, највећи изазови и најтежи ударци нису они који нам долазе споља, већ најдубље ране сами себи наносимо изнутра. Како је мудро записао Његош: „Не бојим се вражијега кота, нека га је ка’ на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“
У ратовима смо губили животе, а у миру душу. Још је Јован Јовановић Змај упозоравао:
„Учили нас, мучили нас
да будемо све,
само синци српске мајке,
само Срби НЕ.
Ал’ дружећ’ се с вуком, лисом,
лав је ост’о лав,
још нас има што кличемо,
ја сам Србин сав!“
У комунистичко доба ућуткивани су вјера, Бог и српски идентитет. Прогоњени су родољуби, забрањивана дјела и сакривана истина. Данас, хвала Богу, српска дјеца уче из читанки из којих исијава истина и у којима се коначно јасно наводи: да је српски средњи вијек вријеме духовног и државног узлета, најсвјетлији период српске историје; да је Дучић у емиграцији написао „Вјерујем у Бога и српство“; да је Библија „књига над књигама“; да дубровачка књижевност припада српској културној баштини итд. Све оно што је деценијама било скривано, данас се учи као неупитна истина. Али, и поред јасног наставног плана и програма, увијек се изнова појављују притисци. Професори се прозивају, опомињу, па и пријете им.
Кажу – немој „србовати“! Немој причати о Србима!
А о чему ће професор српског језика говорити ако не о Србима?
Кажу – немој причати о Богу!
А како заобићи Бога кад у читанци за други разред стоје Житије Светог Саве, Житије Светог Симеона, Похвала Светом кнезу Лазару, Слово љубве Св. Стефана Лазаревића, све светац до свеца? Ко је утемељио нашу државност ако не Свети Немањићи? Ко је уредио школство, цркву, право – ако не Свети Сава? Ко нам је даровао писменост ако не Свети Ћирило и Методије? Како, дакле, да не говоримо о Богу кад је све што имамо Божији дар и дјело Божијих људи?
Кажу – немој причати о Царству небеском!
А како обрадити Библију којој је посвећено двадесет страна, а да се не говори о животу вјечном, смислу постојања и Царству Божијем? Како обрадити народну епику без Косова и избора цара Лазара? „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“
Кажу – немој причати о Васкрсу!
А како говорити о животу, а не споменути побједу живота над смрћу? Васкрс је срж хришћанства, темељ на којем стоји свака нада и смисао.
Кажу – немој толико причати о ћирилици!
А како прећи преко ћирилице, кад је она један од стубова националног идентитета? Ћирилица није само писмо – она је симбол трајања. Језик без писма је народ без памћења.
Кажу – немој толико причати о страдању Срба!
А како предавати Бојићеву Плаву гробницу без Албанске голготе?
Како објаснити Дучића, Ракића, Црњанског, Станковића, Миљковића, Јакшића и готово све српске писце, а не споменути њихову жртву за српско име? Кровне просвјетне институције Републике Српске, Министарство просвјете и РПЗ, напокон истичу значај Дана сјећања и организују одлазак у Доњу Градину, али без обзира на то, поједини школски службеници и даље покушавају да то бојкотују и прикривају од јавности све што се по том питању предузме.
Самомржња у српским земљама поприма забрињавајуће размјере. Као да дахије или аустријске крвопије и даље кажњавају свакога ко се усуди да каже: „Ја сам Србин“. Сјетимо се само новосадског професора хемије који је суспендован јер је на слици својих ученика написао: „Моји Српчићи“. Замислите – у српској земљи не смијеш тепати својој дјеци као Србима, јер то наводно „вријеђа“!
Исти испади се дешавају и у појединим школама у Републици Српској гдје се избјегава јавно говорити о српским жртвама да се не би, наводно, увриједили ученици друге националности. Ако овако наставимо, доћи ћемо у апсурдну ситуацију да се извињавамо због тога што су нас клали.
Зашто би било кога вријеђало то што поштујемо себе?
Ко нам данас брани да подижемо споменике својим жртвама?
Ко нам брани да пишемо ћирилицом?
Ко нам брани да спомињемо Бога?
Нико – осим нас самих.
Како само ријечи Петра Кочића и данас јасно одјекују: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“
Немојмо мислити да је ово проблем једне школе или једног града. То је проблем сваког од нас. Јасеновац је и даље гола ледина. Шарговачка дјеца и даље чекају свој споменик.Ћирилица широм Српске нестаје са излога, табли, екрана. Истина се шапуће – умјесто да се изговара јасно, поносно и гласно.
Међутим, нећемо пристати да нам забране да учимо своју дјецу ко су. Нећемо ћутати, борићемо се као што поручује и Алекса Шантић свим непријатељима српства:
„Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи
Бог је слободу дао за човјека.
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама.“
Заиста треба сви да се запитамо: Ако се на часу српског језика више не буде говорило о српству, Богу, ћирилици, Косову, страдању и Васкрсу – о чему ће се онда говорити и шта ће остати од нас?
Нека свако да свој допринос у очувању истине, како радили тако нам Бог помогао.”
Нада Поњевић
